Кад уђеш на час, па се смрзнеш ко је тамо Прилично невероватна кратка прича о Србији и Првом светском рату. Прича о - другарима. Апсолутно невероватним другарима. patreon.com/gvozdenipuk/post…

Фотографија која треба да буде на насловним странама српских уџбеника историје Није ово обична фотографија. Да, деца су нека, делују као у логору, али ово није фотографија из Другог светског рата. patreon.com/gvozdenipuk/post…

Данас је празник. Баш велики празник. А моја прича о њему иде овако: МОЖЕТЕ ЛИ ДА ЗАПАМТИТЕ ЈЕДАН БРОЈ? Eво овај, 29781. Прича која је пред вама - корисна је да се исприча баш на овај дан. Али, може и на неки други. Много је, баш много важна та прича. Штета што нас не уче о њој у школама. ... Било је то једне мајске ноћи, када је телефон митрополита дабро-босанског Петра Зимоњића изненадно зазвонио. Мора бити да је био свестан шта је посреди, јер су дани новог страдања поново заменили дане мира. Само, ови нови дани нису били као они у време Великог рата, када је по Босни скупљао сиромашну децу и ону осталу без родитеља па их слао у Војводину, да се спасу. Ово су били другачији дани. Још опаснији. Мајска ноћ, 1941. Замислите једног старца, налик Патријарху Павлу, који је имао љубав за све и свуда. Бела брада, смирене очи, пуне љубави, које као да гледају кроз човека, а гледају заправо у њему оно најлепше, што ни он сам у себи не види. Телефон звони. Митрополит полако долази и диже слушалицу. Са друге стране жице био је католички фратар Божидар Брале. Ни они није био као многи други фратри, био је због те своје посебности именован за усташког повереника за Босну и Херцеговину. Брале телефоном саопштава митрополиту Српске православне цркве да у току наредног дана свим својим свештеницима и свим црквеним општинама (а Митрополија дабробосанска има четири архијерејска намесништва - Сарајевско, Травничко-зеничко, Фочанско и Горажданско-вишеградско), да свим тамошњим служитељима Цркве Господње пренесе наредбу да је "ћирилица ван употребе стављена, јер је и стављена ван закона". Наредба је гласила да, када већ тако нови закон предвиђа, да се свим свештеницима и црквеним општинама наложи да - више не пишу ћирилицом и да печате замене новим, на којима ће све писати латиницом. "Не урадиш ли то", рече Брале митрополиту Петру, "сносићеш одговорност". Митрополит само уздахну, помоли се у том уздаху, свестан да се од њега тражи да се одрекне писма којим су писане богослужбене књиге, оне које су вековима и одржале народ коме је припадао, па мирно одговори: "Ћирилово се писмо не може укинути за 24 сата. А осим тога - рат још није завршен". Увређен, Божидар Брале даде слушалицу свом поверенику за просвету, да и он чује такве речи, да би као сведок могао да послужи за оно што следи. И чуо је и он да одрицања од ћирилице нема, нити ће бити. Свестан да ће га убрзо ухапсити, нарочито јер је одбио да одржи службу благодарења за усташког челника Павелића, као и да у званичним препискама употребљава латиницу, митрополит Петар Зимоњић је следећег дана позвао своје свештенство како би им дао последње упутство. Оно је било врло кратко: "Останите на својим парохијама, па шта буде народу, нека буде и вама". Неки од њих су у том страшном рату страдали. Неки прогоњени, неки мучени, неки и преживели. Поподне 12. маја 1941. усташе су дошле у Митрополију и одвеле Митрополита Петра у затвор Беледија. Три дана касније довеле су га назад да узме неке своје ствари, али и отвори челичну касу, одакле је све покупљено. У Загреб је доведен 17. маја и смештен у затвор при загребачкој полицији. У усташкој картотеци је заведен као "број 29781". Који дан касније, одведен је у логор Керестинец, покрај Самобора. Ту су усташе митрополита Петра обријале, скинуле му мантију и почеле да га малтретирају, недуго затим и да муче. Средином јуна је тај логор био затворен, па је преко Загреба одведен у усташки логор Госпић. Митроплита су изводили да стоји по пљуску у дворишту логора, кундацима га тукли и терали га да одатле држи проповеди осталим затвореним Србима. Када би киша престала, ходао је носећи цепанице на леђима. Тако је и чистио двориште. Митрополит Петар Зимоњић је према једнима, на крају зверски мучен и убијен у Јасеновцу, где је бачен у пећ за прављене цигли. Према другима, из Госпића је одведен у Јадовно, на Велебиту, где је те 1941. убијен као и преко 40.000 Срба. Ту, у Јадовном, остало је сећање на "великодостојника, ког доведоше, поставише, па му маљем - главу убише". Маљем смрскали главу. Јер се није одрекао ћирилице. А онда смо дошли ми, на које нико ни руку није подигао, и одрекосмо се. (У знак сећања на Митрополита дабробосанског Петра Зимоњића, чији се спомен баш данас слави, једног дана сам, просто, почео да и овде на Фејсбуку пишем ћирилицом. И све остало што другде пишем. И што ћу писати, док ме има.)

Кад год вам кажу да се узалуд удружујете зарад неког Добра (нарочито ако то зачине речима "Ма, то је немогућа мисија") .. .. а ви им покажите ове две пчеле:

Поклони, поклони! А пре тога... Шта кажу жене које су читале "Гвоздени пук"? (Одмах после њихових речи, следи мали подсетник на ПОСЕБНЕ ПОКЛОНЕ који вас чекају још неколико дана, до краја маја 2026.) „Дирнута сам истински, велике и важне истине су написане у овој књизи, не само историјске, српске, већ духовне, православне, људске, срчане. Уживала сам у читању. Заборављала сам да читам књигу, аутор ме је преместио директно у све атмосфере, све слике, веома живо и сасвим реално… Одушевљена сам начином којим је писано. Изненадило ме је, као емоција и као велики раст за душу након прочитаног рукописа – осећај дубоког, дубоког поштовања за мушкарце Србе, дубоко поштовање са срчаност, за пожртвованост, за несебичност са којом спремно залажу свој живот за живот својих жена, сестара, мајки, деце, другова, домовине… Ја сам то поштовање осећала и раније, због двојице деда који су ратовали, због стричева који су ратовали, због оца који није ратовао али је био исти Србин и заштитник као и његов отац и деда, али док сам читала ову књигу, јавило се нешто веће, нешто што је захвалност у име женског рода, поштовање и разумевање мушке судбине на овом простору. Да, разумевање мушке судбине у Србији је оно што су многи заборавили, посебно су жене заборавиле. А та судбина је и данас тешка као и увек, можда и тежа јер се не ратује отворено, јер рат чак није ни објављен, јер непријатељ вреба час видљив, час невидљив, а борцу остаје да се ослони на једино искуство из ратова које је наследио а које и данас може да му користи: на Божију помоћ и на честито храбро срце. Хвала ти драги Дарко, и сваку срећу желим твојој књизи, а благословени су сви они који је прочитају. (Милица Ракоњац, магистар сликарства, аутор графичког решења за корице књиге) - "Мало је књига које говоре о овом времену. Ретки су и писци који уједињују истраживање са приповедачким даром и тако успевају да оживе једно време са толико мајсторства, компетентности и психолошког увида. Дарко није могао бити учесник догађаја од пре више од стотину година, о којима је писао, али кад прочитате књигу "Гвоздени пук", повероваћете не само са је он био, него да сте и ви сами били тамо. Књига се чита више пута - "да не заборавимо ко смо". 👌 Хвала Дарко! (Милица Ајдуковић) - „Изузетна. Књига која зауставља време. Подсећа ко смо и шта ишчезава а треба да чувамо да се не угаси. Чојство, храброст, саосећање. Драго ми је што је освежена хумористичним анегдотама и кроз дијалект који до сада многим младим и није тако знан“. (Кристина Пејић) - „Књига је дивна и једва чекам наставак... буди тугу, за коју кажете да „није од Бога“, али и тај чувени српски понос... Дивно је што постоје људи који пишући овакве књиге чувају од заборава праве вредности које су некада постојале у нашем народу“ (Љиљана Милановић) - „Чита се у једном даху, живи сваки тренутак, одаје почаст тим храбрим људима. Ја је назвала – сведоком једног времена храбрости! Хвала за дивне странице.“ (Данијела Крстић) - "Већ неколико пута сам рекла - књига је за ђачку лектиру! ИЗУЗЕТНА" (Данијела Дејановић) - „Дивна књига, бескрајно занимљива проткана морем истинитих нити. Чувам је на Флориди. Навијам да стигне у књижаре и покаже своју праву моћ“ (Александра Оташевић) - „Могла бих још сто пута да је прочитам! За мене је ова књига нешто непоновљиво, а верујте ми, нисам мало књига прочитала. Мислим да сваки Србин мора имати ово Ваше дело у кућној библиотеци. Унапред се радујем свему што ћете да напишете и што ћу надам се прочитати. Пуно поздрава из Пирота." (Јелена Ђорић) - "На мене је оставила јак утисак управо због верно дочараних ликова, имала сам осећај као да их познајем. Самим тим легендарни пук живи кроз књигу, савршено." (Мира Ивановић) - "Једноставно невероватно. Да не заборавимо ко смо... Књига којој се увек враћам изнова и изнова и сваки пут је доживим на другачији и емотивнији начин." (Сања Љубисављевић) - "Ја сам је читала у једном даху. Мислим да смо до твоје књиге имали углавном књиге са чињеницама везаним за Гвоздени пук. Твој роман је пун дирљивих људских прича кроз које сви осетимо и проживимо страхоту рата и све осећаје које он носи. Свако од нас из Топлице је имао неког свог у том пуку па је самим тим и доживљај твог романа посебан. За младе људе мислим да је феноменално јер кад читајући чињенице брзо се сморе. Роман држи пажњу а у исто време је поучан. Морам да ти кажем, причу си тек почео. Ја чекам наставак." (Светлана Миленковић) - "Сваки дан (у Прокупљу) пролазим поред белих камених коцки које стоје поређане око споменика на којима су исписана имена која немо гледају у небо. Након читања то су судбине, људи, догађаји, приче. Више то није камен неми, то је Гвоздени пук, којем се увек јављам са ПОМАЖЕ БОГ ЈУНАЦИ!" (Милена Петровић) - "У даху без даха. Тако се чита Гвоздени Пук. Плакала сам често. Вероватно због прадеде који је са мном духовно читао књигу. Настави..." (Мирјана Поповић) - "Књига неизмерне вредности. Вишеслојна, дубока, људски топла и важна, толико нам је у овом времену важна да је због тога божјом вољом и изникла. Овакво дело - живи сведок историје, може да изнесе само неко близак духовном изворуу и спреман на лична страдања. Спој минулог и садашњег жртвовања за истину о нашим прецима,чини ову књигу бисером који тек треба да засја. Време у којем живимо негира све праве вредности живљења,а право живљење не иде са комформизмом. Она је питка, сликовита, смртно озбиљна и духовита. Она осветљава карактер српског војника, сељака и српске породице. Дарко је тако умешно ушао у психологију ликова, с таквом лакоћом, да се временски раздор нимало не осећа. Та аутентичност је суштина. То говори да је осећање високософистицирана способност међусобног повезивања, без обзира на време и простор. Тај таленат дат је свима, а Дарко га је развио до танчина. Колико смо спремни да осећамо - толико смо живи. За мене лично " Гвоздени пук" је једна од спона са Таином, хлебом нашим јуначким. Док сам се са њим повезивала, сећам се помена те речи и дијалога. И сад их видим у тексту. Тај звучни ефекат "таин", оставио је трага и водио ме даље, све док га једног дана нисам умесила и представила истину о њему - хлебу наших предака. Први окидач било је историјско дело - запис из Великог чког рата, а други *Гвоздени пук". На томе неизмерно хвала Господу и Дарку." (Драгана Крбавац) - "Прво сам свима јавила кад ми је Дарко послао поруку да ћу добити свој примерак. Кад је стигла грлила сам је као дете плишаног меду јер стварно сам желела ту књигу, а Дарко иако није то знао нашао је пут до мене, да ми оствари ту жељу. Од тог дана посвета из књиге ми стоји као позадина на телефону. Одмах сам почела са читањем и док нисам завршила нисам стала. У једном даху се чита. Утисци су углавном као сви претходни коментари па да се не понављам. И заиста је треба уврстити у редовну школску наставу. А издвојила сам један посебан део из књиге који ми је постао као мотив и опомена. "Јеси ли добро Лазаре?", питао га је уз осмех Салатило. "Мени тата каже да нам је увек онако каква нам је вера", изненади малишан тројицу војника." (Бојана Јокић) --- Подсетник: ко до краја овог месеца, на "Патреону" као "поручник" подржи ову идеју чувања од заборава наших славних предака (и њихових порука за нас данашње, а и оне који после нас долазе), добиће мали поклон. Шта је Патреон и какви сад "поручници"? Патреон је светски признат сајт на коме малим месечним прилозима можете да помогнете неку идеју или аутора, а управо су такви дародавци "Гвозденог пука" и омогућили сајт бесплатне књиге, наставак истраживања, десетине новооткривених чудесних прича, а и прве емисије на ову тему. Прилози могу бити од малих, до великих, како је коме драже и какве су коме могућности, а "поручником" постаје свако ко приложи десет евра (што је мало више хиљаду динара). И, свако ко се до краја маја на patreon.com/gvozdenipuk пријави и на поменути начин помогне, као "поручник" ће добити: * Приступ свим ексклузивним садржајима за дародавце на Патреон страници "Гвозденог пука" * Поклон захвалности - одштампани примерак књиге "Гвоздени пук" * и, као посебну понуду за оне који на поменути начин постану дародавци до краја маја, добиће и скромни беџ "Гвоздени пук", и обележивач за књигу "Гвоздени пук", док ће у самој књизи добити и посвету аутора. (Књига је, наравно, до сада била и остаће заувек бесплатна за све, пријављивање је путем gvozdenipuk.rs (ред је тренутно мало већи него што је 4.300 одштампаних примерака), а дародавци који омогућавају реализацију целе ове идеје просто ће, као мали дар захвалности, добити "преко реда" свој примерак. И, у овој, мајској акцији, добиће поменуте додатне поклоне. Читамо се ми. Да не заборавимо ко смо.) patreon.com/gvozdenipuk

Седимо тако Андрија Прлаиновић и ја, причамо о мојој књизи, кад оно... велика вест. Поклони се деле! (до краја месеца) Прлаиновић је у ову причу свратио само да вам махне, а ја - да бих вам стварно нешто лепо јавио: Као што знате, захваљујући дародавцима, до сада је одштампано 4.300 примерака моје књиге "Гвоздени пук", која се бесплатно дели. И, дели се свакодневно, по списку пријављивања. А до краја маја, у току је и мало, али од срца - узвратно даривање. Наиме, ко до краја овог месеца, дакле у наредне три седмице, на "Патрoену" као "поручник" подржи ову идеју чувања од заборава наших славних предака (и њихових порука за нас данашње, а и оне који после нас долазе), добиће мали поклон. ШТА ЈЕ ПАТРЕОН И КАКВИ САД "ПОРУЧНИЦИ"?! Патреон је светски признат сајт на коме малим месечним прилозима можете да помогнете неку идеју или аутора, а управо су такви дародавци "Гвозденог пука" и омогућили сајт бесплатне књиге, наставак истраживања, десетине новооткривених чудесних прича, а и прве емисије на ову тему. Прилози могу бити од малих, до великих, како је коме драже и какве су коме могућности, а "поручником" постаје свако ко приложи десет евра (што је мало више хиљаду динара). И, свако ко се до краја маја на patreon.com/gvozdenipuk пријави и на поменути начин помогне, као "поручник" ће добити: * Приступ свим ексклузивним садржајима за дародавце на Патреон страници "Гвозденог пука" * Поклон захвалности - одштампани примерак књиге "Гвоздени пук" * и, као посебну понуду за оне који на поменути начин постану дародавци до краја маја, добиће и скромни беџ "Гвоздени пук", и обележивач за књигу "Гвоздени пук", док ће у самој књизи добити и посвету аутора. (Књига је, наравно, до сада била и остаће заувек бесплатна за све, пријављивање је путем gvozdenipuk.rs (ред је тренутно мало већи него што је 4.300 одштампаних примерака), а дародавци који омогућавају реализацију целе ове идеје просто ће, као мали дар захвалности, добити "преко реда" свој примерак. И, у овој, мајској акцији, добиће поменуте додатне поклоне. Читамо се ми. Да не заборавимо ко смо.) patreon.com/gvozdenipuk

Најневероватнија српска прича коју нас не уче у школама На Патреон страници страници посвећеној мојој бесплатној књизи "Гвоздени пук", пред вама је нестварно откриће. Нестварно. Чека вас овде: patreon.com/posts/157164693 #Србија #Историја

Да ли су нам забранили да знамо за ове српске хероје? 🇷🇸❄️ Отвара се први од мојих седам Божићних поклона на Патреону и то темом која је деценијама била под тешким велом тајне: српски војници из Првог светског рата - у паклу Руске револуције, уместо на Солунском фронту! Док су се на Балкану водиле одсудне битке, хиљаде наших сународника нашле су се заробљене у највећем метежу 20. века. Без државе која би их заштитила, без вести од куће, између две ватре у грађанском рату који је прогутао милионе. Зашто се о овоме ћутало? Зато што истина о њиховој борби, њиховом витештву и њиховом страдању није одговарала никоме након 1945. године. 📽️ Први ексклузивни видео снимак из Божићног серијала који сам вам најавио је управо постављен. Ако желите да сазнате шта су преживели српски војници у далеком Архангелску и Одеси, и да подржите идеју бесплатне књиге "Гвоздени пук" - придружите нам се. Седам дана. Седам тајни. Седам поклона. Почињемо! Линк ка поклону: patreon.com/posts/kad-su-srb…

На овај дан је почела Кумановска битка. Нисам баш најпозванији да о томе говорим, иако сам и књигу на ту тему писао, али... Ових десет ствари треба знати о њој: 1. Кумановска битка, са око 200.000 учесника, је најзначајнија битка коју је српска војска водила 1912. године, у којој је почело коначно ослобађање Балкана од Османлија. 2. Иако ми, са правом, већи значај дајемо догађајима из Првог светског рата, треба знати да су успеси српске војске у њему добрим делом били управо услед искуства стеченог 1912. године у Првом балканском рату, и годину дана касније у Другом. Колико је била важна та Кумановска битка, сведочи и следеће. Ми, садашњи, овдашњи, немамо ништа са чиме бисмо могли да упоредимо онај чувени Косовски бој, зар не? Просто, та борба је била толико велика и узвишена, а патња после потоњег турског поробљавања Србије толика, да је... неупоредиво са било чиме? Ипак, наше прадеде и чукундеде су успеле не да нађу, него да створе поређење. Кумановска битка је била толико векова чекана, а толико велика, да су од тог чувеног октобра 1912, па наредних неколико деценија (док није почела нова ера, сурове индоктринације и планираног заборава), тај догађај обележавале три речи. Порука и Османлијама, али и новим нараштајима:"За Косово - Куманово". Да, толико је била велика та битка. 3. Први балкански рат назив је за заједнички напор Србије, Црне Горе, Грчке и Бугарске у 1912. и почетком 1913. да са Балкана протерају Турке. Када је то, уз неколико великих битака, обављено - Бугари су нас, као дотадашњи савезници, напали 1913. на Брегалници и Злетовској реци јер им се није свидела подела македонске територије. Ми ћемо се држати октобра 1912, јер Кумановска битка припада Првом балканском рату. Трајала је два дана и први је велики сукоб у коме је српска војска учествовала у 20. веку. 4. Да би се схватила величина, а пре свега значај ове битке, треба знати да је вишевековно ропство побеђено јер је постојала вишевековна нада да је победа, ма колико деловала немогуће, могућа. Генерације су се мучиле, али и спремале, па спремале оне генерације које долазе, одгајале их само са једном мишљу "Једном ћемо и ми, и наша поробљена браћа бити слободни". Тако васпитавани, почели су да се ослобађају. Први српски устанак, па Други, па први обриси самосталности, па кнежевина, па Краљевина... Али, многи су и даље били робље. Њима у помоћ стигле су те 1912. још новије, слободе све жељније генерације. Зато је, када се кренуло у коначно ослобађање Балкана, првог дана мобилизације у Краљевини Србији на зборним местима било скоро 98% позваних. А трећег, последњег дана? Малтене за трећину више него што је држава испрва позвала људи. Можете ли онда замислити силину тог првог судара жеље за слободом и оних који су је ускраћивали? Тај први судар, е, то је Кумановска битка. 5. Врање је од 1878/9 отприлике било наша најјужнија свима знана тачка. Граница је одатле, дијагонално по мапи, ишла на северозапад. Захваљујући ослобођењу (такође оствареном у рату са Турцима 20-ак година пре краја 19. века) српски су, изнад Врања, били Лесковац, па готово у линији с лева на десно Прокупље, Ниш и Пирот. Била је то територија попут једног "троугла са шпицем на доле". Али, уопште није обухватала све некадашње српске земље, нити сав народ. Османлије су лево, у приграничним подручјима, држале Гњилане, Приштину, Митровицу, Нови Пазар. Србија је зато била раздвојена од Црне Горе. Албанија није постојала као независна држава, њена садашња територија је била део Османског царства. Албанци (тада су они били називани и Арнаутима) учествовали су у турским јединицама, истина уз неку врсту повлаштеног положаја у односу на остале Османлије, бар када се ради о служењу војног рока. 6. У октобру 1912. наша војска је у три правца кренула да ослобађа оно што се вековима звало Стара Србија. Једна армија, главна, Прва, кренула је право на југ од Врања - ка Куманову. Једна се спуштала десно од ње и кренула да ослобађа Косово, а још једна лево од Прве армије, у садејству са Бугарима. Циљ је био да се, после брзог продора кроз дотадашње пограничне области, у близини Куманова све три српске армије споје, па да потом заједно ударе на главне турске снаге. 7. Међутим, Турци уопште нису хтели да чекају ту битку тамо где су је Срби очекивали. Срби су били уверени да ће до ње доћи 50-ак километара јужно од Куманова, у пределу познатом као Овче поље, које је својом конфигурацијом било малтене идеално за битку тих размера. Међутим, искористивши лоша извиђања српске војске и маглу, Турци су се примакли Куманову и - ту изненадили тек првопристиглу, Прву армију. 8. Ту, код Куманова, Турци су имали по њих готово идеално распорођене српске снаге. Треба знати да је, нарочито у сукобима великих размера, за једну војску је важно да не буде окружена, па се зато често наступа у "линији", која иза себе има још једну такву, као резерву. Када се иде у таквој формацији, захвата се широко пространство, а ниједан сегмент армије не може лако да буде "обухваћен". Ако се и догоди напад на само крило, резерва се помери напред и помогне. Међутим, Срби су у кобној ноћи 23. октобра по новом календару, грешком заноћили са потпуно истуреним својим левим крилом, а и десно је мало "штрчало" у односу на средину. Турци су се на то српско лево крило обрушили главнином својих снага. Као када посматрате рад брисача на колима: били су у прилици да разбију крило, па средину, а онда и друго крило - пре него што Србима уопште стигну преостале две армије. 9. Невероватне напоре издржало је и невероватне подвиге направило је нападнуто српско крило, нарочито његови истакнути делови на камењару Сртевица. Слично је било и на оном другом крилу, само са нешто мање жестине. Сутрадан се српска команда прибрала, па је Османлијама, уз велике губитке али и велике напоре свих снага, укључујући и центра који је заузео најузвишенији, положај Зебрњак, нанет пораз од ког се до краја Балканског рата Турци нису опоравили на том делу фронта. Ту, на Зебрњаку, подигнут је велелепан споменик, скоро 50 метара висок. Бугари су га скоро целог уништили почетком Другог светског рата. Ваљда, да бисмо ми, садашњи, све то заборавили. И, умало да јесмо... 10. У Кумановској битки учествовало је на хиљаде наших предака. И знаних и незнаних. Били су ту и чувени научник Милутин Миланковић, и потоњи краљ Александар, и оснивач српског Олимпијског комитета Светомир Ђукић, и многи други, попут славног Гвозденог пука. (А управо о њему je мој роман. Бесплатан. О Гвозденом пуку и тој чувеној Кумановској борби можете, уз стотине историјских детаља из архива, новина, мемоара и друге грађе више да сазнате на gvozdenipuk.rs А све то... просто, да не заборавимо ко смо.)

Ушао сам у књижару и бацио поглед на романе епске фантастике. Била су, поред осталих, и четири наслова које су писале - жене. И, све четири пишу у првом лицу. Признајем, мени је јако тешко да читам тако писано штиво (нпр. "Устао сам. Био сам срећан што је..") А шта вама прија?

Што би рекли наши стари, "Спаси Господе људе твоје.. .. и благослови наслеђе Твоје"

Срео сам монаха осуђеног за убиство Ово није обична прича, попут оних које иначе пишем а свиђају вам се. Ово чак није прича налик ниједној другој коју сам читао, камоли писао. Али... Иако је наслов потпуно другачији од оног на шта сте навикли у дружењу са мном, а и другачији од оног на шта сте иначе навикли да срећете када изађете напоље, потпуно је истинит. И, та прича иде овако: Пре неку годину, када је моја мајка већ почела теже да се креће, у једном храму нама не баш близу, замоли ме она нешто. - Иди, не било ти тешко, до оног монаха тамо што стоји. Дај му ово - рече и пружи ми новац. Није ме изненадило што жели да му да неки прилог. Кад је са својих 19.600 динара тадашње пензије (сад је то мало веће) умела да спрема Божићне поклоне за бескућнике, стварно ме није чудило ни ово. Оно што јесте, то је био износ. За нас, вас, за огромну већину, то је малтене "смешна" свота. За њу, доктора наука, бившег директора државне институције културе на коју ју је, као нестрачнаку, а стручну личност, својевремено поставила Влада Србије, то је био огроман новац. Наравно, пришао сам по завршетку литургије том монаху, млад је, млађи од мене, и питао да ли се не би љутио да му предам прилог. За оне који не знају, монасима се може дати прилог да се они и манастир у коме су - понекад, а бар једном, помоле за приложнике. Може и за неког другог: на пример, за покој душе неког преминулог, или за неког болесног, зависи од ситуације и потребе. Он се тихо, готово неприметно осмехнуо, изненађен што му је неко пришао јер то, видело се, уопште није очекивао тако млад, па је рекао "немојте, нема разлога..." или тако нешто. Наравно, био сам довољно упоран да не одустанем од свог послушања, а он довољно послушан - да не увреди никог око себе, као што то монаси и теже. Питао је само како ми се зове мајка (да је спомене у молитви), ја одговорио "Весна", а он ме после питао и за моје име, што сам одговорио некако аутоматски, свакако не да себе убацујем у ту причу. Прошло је од тада... Па, доста времена. Баш доста. Сад, да не кажем "пре који трен", јер беше ипак пре који дан - иако ми је све још пред очима, опет сам га видео. И опет је непомично стајао на истом месту, као што сам својевремено, када сам пола месеца свог живота први пут провео на Хиландару тамо виђао монаха како непомично стоји покрај кивота светог Симеона мироточивог, сатима. Овога пута сам поново пришао са прилогом, а он, видевши ме (после толико времена) рече: - Не треба. Па, дали сте прошли пут... Застао сам. "Прошли пут" = пре неколико месеци! Година! Ко ће се сетити. - Али, то је било баш дав... - почнем ја, а он се опет онако благо осмехну. Стварно млад. Малтене син може да ми буде, учинило ми се од тога колико му је лице постало као дечје. Није разлика у годинама баш толика, али... на тренутак је стварно деловало толико благо то лице. - Мораћу поново да инсистирам - отприлике сам одговорио, а он, иако је пробао да ме одврати понављањем "да смо прошли пут већ дали", ипак није хтео да ме жалости. - Како оно беше ... - рече он, па додаде: - Дарко и... Весна? Тек тада сам се запањио. Прошло је стварно неколико месеци. Година. Зпамтио је имена. Што значи да се бар једном помолио. Ако не и више, много више пута. У међувремену, од тог нашег претходног сусрета, ја сам једва преживео неко страшно живоно искушење. Моја мајка је, такође у међувремену, пала низ степенице на којима би многи млађи погинули, а она без прелома прошла (иако на скоро три недеље непокретна, али, слава Богу, сада се већ опет креће). Сигурно ме Бог није чувао због нечег у мени, већ због вас који сте се молили када сам то замолио. И за њу, исто. Али, сигурно је и тај млади монах имао свој удео. У то више не сумњам, јер... ко памти имена људи које само једном, на пола минута сретне? Ова прича, међутим, има потпуно неочекиван крај. Као што вам је био неочекиван и наслов. Који сат касније начуо сам, али од извора коме бих веровао и да каже да треба сад у ватру скочити, да је у питању монах који само викендом угледа ову слободу коју ми видимо сваког дана. Он је, заправо, затвореник. Робијаш. Осуђен за убиство. Бранио се да није то учинио, сви који су га знали су тврдили то исто, сви који су га у међувремену упознали, тврде то исто. Али, суд је решио да њега и не само њега осуди и... Робија је, чини ми се, дужа од десет година. Можда и 15, не знам тачно. Али, ето, ближи се крају и он сме да изађе викендом, када и дође на литургију. Ту смо и се и срели. Ту, на јединој вечно слободној територији - оној на којој смо заједно и са Творцем, и са нашим прецима, и са нашим гресима и молитвама да нам те погрешне процене не постану камен око врата. Ту смо и са грешним мислима и са грешницима, ту само са нашим робијама иако нам је Шекспир лепо рекао "Не дај да ти мисли твоје - буду тамнице твоје", али смо и са робијашима. И, није ова прича свратила пред вас тек тако. Она је и позив да дођете на те слободне територије јер их има свуда, понегде и свакодневно. Али и да вас подсети, баш као што је мене подсетило то што нам је овај монах знао имена, на нешто важно: Људи можда неће упамтити шта сте им рекли, али ће упамтити како су се због вас осећали. Бог вам свима сваког добра дао.