lilit

Jedna od najfascinantnijih priča o Milovanu Đilasu jeste obilje ovakvih lažnih priča o njegovoj brutalnosti tokom rata. Ovde ih sad deli bivši ambasador VB u Srbiji i, naravno, počinju sa „pričala mi neka žena“, a njoj verovatno deda i sl. Sećam se kako je na nekom portalu neko napisao da je Đilas tokom rata razapeo i upucao nekog psa, a priče su svaki put dobijale neverovatne kreacije. Ono što je zanimljivo jeste da je te priče pothranjivao, između ostalih, i partijski aparat, kao deo sračunate propagande usmerene ka daljoj društvenoj ostrakizovanosti, posebno kada je zbog svoje kritike jugoslovenske stvarnosti postao popularan na Zapadu. Pošto je Đilas bio deo Titovog najužeg partijskog kruga (partijska knjižica sa brojem 4!), propaganda je morala biti brutalnija. Nakon sloma socijalizma, te priče je nastavila da koristi desnica, kao ilustraciju priče o liku „krvoločnog revolucionara“ koji sprovodi "antisrpsku" politiku (pogledati, na primer, novu knjigu Vesne Trujić). Jedan od dokaza za tu tvrdnju pronašao sam u dokumentu o prijemu vrha Službe državne bezbednosti kod predsednika Tita, 23. maja 1962. godine (Arhiv Jugoslavije). Pošto je to bio period ponovnog pozivanja na autoritet Partije i disciplinovanog izvršavanja partijskih smernica u društvu, bile su pomenute mnoge teme, pa i Đilas kao „agent Zapada“. (U tom momentu Đilas je bio uhapšen zbog knjige „Razgovori sa Staljinom“, uz pomoć „lex specialis-a“.) Titovo izlaganje je bilo ključno: "Pravo da vam kažem najteže mi pada kada, ćitajući ono šte pišu u vezi sa njim, nailazim na izmišljotine kako je on navodno bio moj “najbliži saradnik”, “najbolji prijatelj”, “najverovatniji naslednik”. Nikada on nije bio moj lični prijatelj, niti bliski saradnik. Ja sam tu budalu vrlo često oštro kritikovao zbog njegovih postupaka. Neću sada da pominjem ono što je bilo u Crnoj Gori u početku ustanka, za šta je on bio glavni krivac. Nego, on se uopšte ponašao kao neozbiljni dječak. Nikada nije imao neku samostalnu funkciju. Jedino smo mu poslije rata pustili malo da radi po propagandi. Isto tako teško mi padaju i priče o tome kako je on navodno vrlo human čovjek, a i tobožnja ljudskost mu se široko pripisuje. To je, medjutim, najveća neistina, jer je upravo okrutnost njegova osobina. Pa i sam njegov hod nije ljudski pristojan. Njemu, na primjer, nimalo ne smeta ako laktom na ulici gurne prolaznika, niti se on na to obazire. Sjećam se jednog slučaja iz rata, bilo je to u Pivi, zapravo na Kršcu. Naši su tamo uhvatili jednog četničkog špijuna koji je bio osudjen na smrt. I trebalo ga je strijeljati. Medjutim, četnici su nas napadali i bacači su već tukli prema Kršcu. Ja sam izašao da izvidim situaciju i sreo sam Đilasa. Upitao sam ga da li je izvršena kazna nad tim špijunom. Odgovorio mi je da nije, ali se odmah izgubio. Malo docnije vratio se natrag i rekao da je ubio četničkog špijuna. Pitam ga kako, a on kaže da mu je rekao da bježi i onda mu pucao u ledja. Ja gledam i mislim: Zar član Centralnog komiteta, umjesto da zahtijeva da se presuda izvrši normalno sudskim putem, da strielja ljude? Eto, tako je postupao Đilas koga na Zapadu toliki slave kao “humanog” čovjeka." Izlaganje se posle nastavilo sa još primera iz rata.

Dok zajedno sa kolegom Bajinom radim završni deo na priređivanju Kočinog dnevnika, imam osećaj kao da nam se u više navrata on direktno obraća "iz groba", nad temama koje i nas savremenike "muče". Zbog toga ovaj citat: Beograd, 30. novembar 1972. Najzad je kristalno jasno: da preporod ne može doći iz rukovodećeg sloja (bez obzira kako je ovome ime i kako je konstituisano). Čak i ako pokretačka snaga, za preporod, nastane unutar ovog sloja, kao „revolucionarna manjina“ (Hercen), to će biti više-manje slučajno, jer celi „instrumentarij mišljenja“ moraće nastati iz snage i pameti van ovog sloja, snage i pameti u svemu suprotne njemu. Znači ne kroz preporod sloja, nego celog društva. Što će, dakle, biti nešto mnogo više i drukčije nego „preporod“. Jer je dati režim života, kao što je predviđao Hercen, zauzeo mesto ranijeg konzervativizma. Znači, biće potrebna ne preporod nego, opet, ali drukčija – Revolucija.